Фондација развија основна начела људске солидарности, хуманости и племенитости и у том циљу подстиче и награђује стваралаштво даровитих уметника и студената позоришне, филмске и других сродних уметности.

Почетна и завршна животна станица Ружице Сокић је Београд. Рођена је 14. децембра 1934. у Београду кao кћерка трговца и сувласника листа „Правда“ Петра Сокића (1893-1964). Умрла је 19. децембра 2013. у Београду. Још као девојчица учествовала је у Дечјој радио-драмској групи Радио-Београда. Матурирала је Трећу женску гимназију, а глуму дипломирала на Академији за позориште, филм, радио и телевизију 1958. године у класи проф. Јосипа Кулунџића. Као глумица прво се представила на сцени Савременог позоришта 1958. године, одакле је 1962. прешла у Атеље 212 у Београду, у ком је остала до одласка у пензију. Играла је поред матичних, на више београдских сцена у преко 80 позоришних представа. Глумачку славу своје земље преносила је поносно и достојанствено у више европских главних градова, у Русији (Москва, Петроград), САД (Њујорк, Лос Анђелес, Риџвуд, Патерсон), Мексику, Ширасу, Персеполису...

Позоришни зналци кажу да нисмо имали глумицу са тако великим волуменом улога:  97 у позориштима, 28 телевизијских улога, 57 у тв-серијама, 199 радио-улога и на филму 51 улогу. Занимљиво је да је позоришне улоге остваривала у двадесет једном позоришном окриљу. Истакла се као тумач лирских, комичних и трагикомичних улога, нарочито у савременом репертоару домаћих драматичара и страним делима авангарде и модерне драматургије. У Току богатог глумачког живота добила је велики број награда: Прва награда на Југословенском телевизијском фестивалу Блед 65, за улогу у ТВ драми Девојка са три оца, 1965; Сребрна арена у Пули за улогу у филму Горки део реке, 1965; Стеријина наград за улогу Милеве у Крмећем касу А. Поповића, 1966; Статуета “Ћуран” за улогу Мир-Јам у представи Рањени орао на Данима комедије у Светозареву 1974; Златна арена у Пули за улогу Госпаве у Чудо у Шаргану Љ. Симовића, 1976; Златна арена у Пули за улогу у филму Ужичка република, 1976; Златна колајна за монодраму Теби, моја Долорес на фестивалу монодраме и пантомиме, Земун 1981; Седмојулска награда Републике Србије за животно дело, 1989; “Статуета Јоаким Вујић” за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Републици Србији, Крагујевац, 1998; “Златни медаљон” на свечаностима “Љубиша Јовановић”, Шабац, 1999; Награда глумцу комичару на 19. “Нушићевим данима” у Смедереву 2002; Награда “Павле Вуисић” за животно дело, Филмски сусрети, Ниш, 2004; Награда “Жанка Стокић” 2007; Награда за животно дело “Добричин прстен”,  2011.

Ружица Сокић се огледала и као писац. Њена књига Страст за летењем, 2010,  у издању Лагуне, доживела је више издања.
О Ружици Сокић плодној позоришној и филмској уметници објављене су до сада четири књиге. Поводом доделе ”Добричиног прстена”, објављена је 2012. године монографија Ружице Сокић, коју је приредио Зоран Т. Јовановић.
Као заслужни уметник, Ружица Сокић је добитник националног признања које додељује Министарство културе Републике Србије, а Град Београд ју је прогласио заслужним грађанином, чиме је одређено и место њене сахране у Алеји великана на Новом гробљу.
На кући у Крунској 50, где је Ружица провела највећи део свог живота, на иницијативу Фондације која носи њено име, постављена је Спомен плоча са натписом: У ОВОЈ КУЋИ  ЖИВЕЛА ЈЕ ВЕЛИКА СРПСКА ГЛУМИЦА РУЖИЦА СОКИЋ (1934-2013.)